Eroteka (97)

Sa Lukom Pavičićem imao sam “ugovor” – On u Kikindi, ja u Splitu. Kako je krajem avgusta prvi dio dogovora ispoštovan, odmah sam počeo s pakovanjem. Doduše, uvijek imam problema sa nedostatkom vremena i “vremena” (izreka kaže: Vrijeme je novac) te sam morao da pristupim raznim vratolomijama, a posebno stoga što sam sedam dana prije Dalmacije imao porodične obaveze u Hercegovini (što znači dodatne troškove za porodično putovanje). Kako sam uspješno, kao i svi Balkanci, “iscijedio iz suve drenovine” nešto novca, mogao sam da se uputim na odredište.

Prvobitno je bilo planirano da na Čiovu srpsku enigmatiku osim, “sigurnog i sveprisutnog Slavka”, zastupaju i Milorad Živanić, potpredsjednik ESS, i Željko Dimović, predsjednik ED “Dr Đorđe Natošević”. Nekoliko dana prije polaska, Željko je zbog prezauzetosti odustao. Dobro, šta je tu je, mislim, idemo Živanić i ja. Ipak, u međuvremenu sam načuo da ima šanse da se ekspediciji priključi Sreten Perić, te sam razgovarao s njim, a potom i sa Rešadom Besničaninom (telefonom sam ga dobio dok je obavljao molerske radove po kući). Na globalnoj mreži sam pročitao da Zoran ima sličnih problema sa “vremenom” kao i ja pa nisam insistirao (potpuno sam ga razumio).
Krenem u četvrtak, “osam dana prije Čiova”, za Nevesinje i Mostar (Bunu).
Kolege iz Hrvatske mi javljaju da su se potrudili (Pero, “Feniks”, ZSH) da mi snose troškove boravka. Rekoše mi da sam to zaslužio kao dobar domaćin u Kikindi. Možda i jesam zaslužio (!?), ali svakako je postupak za pohvalu. Veoma sam im zahvalan na tome. Mnogo su mi olakšali “zatvaranje finansijske konstrukcije”.
U međuvremenu, Nevenko Soldo mi je javio da imam mjesto u njegovim kolima (treba da ide još Zdenko Ćavar). Dogovorili smo druženje u Mostaru, pa sam javio Živaniću da ću se raspitati o mogućnosti da on dođe iz Beograda busom do Mostara, a onda da se priključi ekspediciji.

U “Gradskoj kavani” na Rondou (na mjestu gdje smo se prošlog ljeta družili Mariofil, Željko Marinović i ja) upriličen je novi trojni sastanak (Nevenko, Željko i ja). Prisjećamo se koliko je prošlo od kako smo se zadnji put sreli Nevenko i ja, pričamo, pričamo, pričamo… (o enigmatici, naravno) i dogovaramo polazak. Svi se radujemo susretu sa kolegama.

Dobijam SMS od Živanića (na Buni sam bez interneta) da ne dolazi jer je doživio “sportsku povredu”. Kasnije sam saznao detalje (malo sam i “dosolio”). Naime, kako je Živanić saznao da Dalmatinci namjeravaju da ga “napadnu” jakom dalmatinskom rakijom, kako ne bi došao nespreman, on je krenuo sa “treninzima”. Od brata je nabavio hercegovačku lozu, te je zajedno sa sparing-partnerom Ljubišom Banovićem krenuo sa vježbanjem. Tog ponedeljka malo su preforsirali te je Živanića, dok je izlazio iz tramvaja koji saobraća na liniji “VJEŽBALIŠTE”-KUĆA, trotoar, ničim izazvan, skočio i udario ga direkt u glavu. Dok je izbjegavao napad razularenog pločnika, MŽ je pribrano i trezveno pokušao da eskivira drugi podmukli udar, ali je nespretno stao i izvrnuo skočni zglob. U poruci koju sam dobio stoji “Ležim a žena me njeguje”. Narednih nekoliko dana stiglo mi je više poruka u kojima se vidi da MŽ pati što nije s nama.
Mislim, šta je tu je – sve pada na moja nejaka pleća, ali ako se mora…

Dan prije polaska u Dalmaciju, ispraćam porodicu za Nevesinje (za Kikindu treba da putuju u subotu), a ja vrijeme prekraćujem tamaneći južne plodove (nar, mogranj, granat, šipak).
U petak oko 10.30 sastajem se sa Marinovićem u Mostaru (Marinović je poznat pod nadimkom Džems, nadimkom kojim ga, izgleda, sada samo ja zovem). Bus za Široki Brijeg imamo u 12.15 i imamo taman malo vremena da popijemo kafu/kavu. Jedan od nas dvojice pio je kafu, a drugi je drmnuo 2-3 ljute. Sa Nevenkom smo opet popili po piće, jedan od nas dvojice popio je tonik, a drugi “lozomicin”. Tu smo saznali da Ćavar neće ići. Na put nas je ispratio Mariofil. Do Trogira se stiže dobrim putem za oko dva i po sata prijatne vožnje. Stižemo prvi. Lijep je hotel, 30 metara od mora. Sjedamo na terasu i pijemo kavu/kafu (dvojica od trojice) i vino. Džems se odmah sprijateljio sa konobaricom Majom!
Ubrzo dolazi Luka, te se smještamo. Dobio sam (umjesto Živanića) za cimera Krešimira Stracenskog koga ranije nisam sretao uživo (ime sam zapazio na nekim sajtovima za logičare).
Polako društvo pristiže, a saznajem da će doći i Zoran u subotu, sa kolegama iz Vinkovaca. Odmah pravim planove za vrbovanje trećeg člana ekipe.
Pošto sam ponio 15-tak knjiga “Kikindski mamut” za autore, 3 knjige sam priložio nagradnom fondu.
Kako se povećava društvo postaje veselije. Džems forsira, udario je po prošeku, pojedinci ga prate, ali ima i onih koji posustaju. Jedan kolega, očigledno neutreniran, počeo da preklapa očima nakon 7-8 ture pića.

Boris mi je uručio 500 kuna nagrade i nekoliko “Kvizorama”. Sa članovima ZAKOS-a popih pivo i tu me uslikaše s flašom, u veselom društvu (Najbolja od svih žena, onako usput, upita me prije nekoliko dana, onako nezainteresovano: “Ko je ova djevojka što je grliš”?… i ne čekajući odgovor nastavi “Vidi Džemsa što se izbečio”)
Stalno pričamo o enigmatici. Ima tema koliko ti srce želi.
Često pominjemo “Kviskotekino” takmičenje.
Saznajem da SVI imamo pobjednički likogram (Sutra se objavljuju rezultati. Biće zanimljivo!)
Komentarišemo križaljke iz prvog kola i pokušavamo dokučiti ko će biti pobjednik.
Sviđa mi se to što vidim da dosta kolega učestvuje na ovom takmičenju.
Razilazimo se i idemo na spavanje u neko normalno vrijeme, a ujutro saznajemo da je veselo društvo ostalo do 5. Kažu da su namučili dežurnog za šankom.
Ujutro sam rano ustao, te sam otišao do mora, da izmjerim temperaturu. More je toplo, ali nije za kupanje!
Ubrzo mi se pridružuju ostali Hercegovci (bilo ih je koji nisu spavali).
Nastavljamo u veselom raspoloženju.
Dijelim knjige autorima, poklanjam ostalima kojima sam namijenio (Stjepanu Horvat, Valteru Kvaliću, Filipu Karačiću,…).

Počinju prva takmičenja. Sastavljamo križaljku, anagram, rebus, potiraljku i magični lik. Ekipu “Sus/j/edi” (ja sam kumovao!) čine Zoran, Nevenko i Slavko. Malo je vremena za rad. Uspjevam da se izborim sa svim zagonetkama, zadovoljan sam, kao i ostali članovi ekipe. Sada je sve na žiriju.
Kasnije imamo takmičenje u rješavanju.
To je nešto komplikovanije. Prvi set zadataka je klasična enigmatika. Kako je malo vremena pravim selekciju te neke križaljke i ne gledam jer vidim da će mi oduzeti mnogo vremena (meni nepoznati pjevači, jedriličari…). Ima dosta interesantnih “sitnih zagonetaka”. Luka se baš potrudio da sve bude kvalitetno. Vrlo interesantno, ali za rješavanje treba makar 5-6 sati. Kasnije sam saznao da sam ovaj set zadataka dobro izrješavao. Drugi dio je bio problematičniji. Opet MALO vremena, a rješava se nešto što inače NIKAD ne rješavam. Opet pravi selekciju i dosta toga i ne pokušavam rješavati. Na kraju nisam zadovoljan urađenim (treba mi za ovo makar 3 sata, nije ovo po mom ukusu).

Ipak, imamo dovoljno vremena za prijatne razgovore.
Srećem neke ljude koje nisam vidio makar 20-25 godina.
Stalno razgovaramo o svemu i svačemu. (Džems ne zaklapa usta, a Maja pade s nogu donoseći “prošek”. Kolegu koga je “načeo” u petak totalno je dotukao. Ranko, kao iskusni maratonac, dobro se drži).
Kiša nam ne smeta. Ne obraćamo pažnju na tu sitnicu kao što je kišica. Kako u Kikindi nismo dali da nam vrućina pokvari utiske, tako ovdje nismo dali kiši da nam poremeti dobro raspoloženje.
Primam više poruka od kolega iz Srbije koji pozdravljaju skup, pa uveče na skupštini HZS najavljujem dolazak više kolega u Osijek. Sugerišem da se usklade datumi održavanja Susreta u Srbiji i Hrvatskoj.
Razgovori se nastavljaju do kasno u noć.
Povremeno sam sam sebe potapšao po ramenu jer sam uspio da dođem i na ovaj skup. Još jednom apelujem na sve kolege koji imaju šansu da dođu na neki od enigmatskih susreta da šansu i iskoriste. Ne treba propuštati ovakva druženja.
Veoma prijatna atmosfera (mnogo je lakše i ljepše kada nisi organizator).

Nastavljamo gdje smo stali. Ne želimo da propustimo ni jedan trenutak, probamo da maksimalno iskoristimo raspoloživo vrijeme. Dolazi još kolega iz okolnih gradova. Neke znam od ranije, a neke (mlađe) sam upoznao.
Opet je tema “Kviskoteka”. Analiziramo neke križaljke i likograme. Ima pravih bisera.
Održano je još jedno ekipno rješavačko takmičenje.
Interesantni zadaci ali malo vremena.

Kada je prijatno druženje, vrijeme brzo leti.
Proglašenje pobjednika.
Pehare dodjeljuje Žarko Radić (kada je ulazio u salu, Džems ga je pozdravio riječima: “Gdje si Jastrebe”!).
Na vrhu tabele nema većih iznenađenja (Pero, Boris, “Feniks”)
“Susjedi” se nisu obrukali. U sastavljanju smo čak trećeplasirani (Zoran je i pojedinačno treći, a ja sam zauzeo sedmo mjesto), u rješavanju smo četvrti dok smo u ekipnom takmičenju šesti. Nije rđavo.

Zahvaljujem Luki kao dobrom organizatoru, Peri, HZS-u i “Feniksu” na finansijskoj podršci, Nevenku na vožnji, a svim ostalim kolegama na prijatnom druženju. Biće prilika za revanširanje.
(Ovo pišem dok sam bio u velikoj gužvi pa sam morao da izostavim neke bitne detalje. Dopuna će biti u komentarima.)