Danas mi je bio zadnji dan za prijavu na Biro za zapošljavanje. Ne tako davno nisam ni pomislio da ću ikada završiti na Birou, ali život je bogat… svašta nešto se izdešava što uopšte nije bilo u planu…
Danas sam zaokružio i prvi mjesec otkako se ne bavim onim što sam, gotovo pa svakodnevno, radio zadnjih 15 godina. Ne mogu sad reći da sam odjednom potpuno ostao bez enigmatike, jer je ovo bio mjesec koji je prošao u znaku briljantnih Kikindskih susreta. Tako da enigmatike, ne da nije falilo, nego je bilo u izobilju.
Osim toga, priuštio sam sebi najbolji godišnji odmor u zadnjih 15 godina. “Najbolji” u smislu da sam, kao nikad do sad, skupio mnooogo dana “u komadu” u kojima nisam morao misliti na rokove i posao. Sada sam vidio kako i to izgleda. I ne bi mi smetalo da je češće… 🙂
Od enigmatike je ostalo da ovaj vikend završim ranije preuzete obaveze oko nekih logičkih zadataka i onda počinje neki novi ritam, a što podrazumijeva i bavljenje nečim sasvim drugim. Pisaću i o tome – biće prilike. Da sad ne skačem s teme na temu…
Uglavnom, tek sad vidim koliko mi je nedostajala ta sloboda da pustim imaginaciju da se razmaše. Da pravim planove, bacam u smeće ono što je nerealno, razrađujem ono od čega bi moglo nešto da bude, konsultujem ljude do čijeg mišljenja mi je stalo…
Iako sam sve resetovao i krenuo od nule, iako se moj ovomjesečni prihod svodi na zaostatke plata koje nisu isplaćivane na vrijeme, nisam pesimist. Situacija mi ne izgleda beznadežna. No, vidjećemo kako će to izgledati u mjesecima koji dolaze…
Mnogima od nas to o čemu pišeš nije nepoznato. Bili smo i mi na birou… ihahaj…
valjda je bilo bar neke koristi…